Црква Светог цара Константина и царице Јелене у Пожеги је подигнута 1833. године. Главни архиктекта је руски емигрант Василије Акуросов. Изграђена је од армираног бетона. Живопис је радио Ђорђе Зографски са синовима Јованом и Милованом из Велеса. Иконе је сликао академски сликар Никола Ивковић из Новог Сада.

Црква брвнара у Горобиљу код Пожеге саграђена је 1705. године и једна је од најстаријих, али и најмањих у Србији. Црква је посвећена Рођењу Светог Јована Крститеља и сигурно је највећа знаменитост у Горобиљу. Након сеобе Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем 1690. године, новодосељено становништво на овом простору затекло је пуст крај, без цркве. Да би црква била што неупадљивија није била издигнута од земље, а врата су била врло ниска. Према једном предању ова црква првобитно је била саграђена у засеоку Слатина, одакле су је Горобиљци, када су сазнали да се Турци спремају да је запале, једне ноћи тајно расклопили и пренели у заселак Почеча.

Прекривена је шиндром и украшена обојеним тракастим шарама. Конструкцију храма чине храстова брвна дебљине 12 cm, која су на крајевима спојена у ћерт. Дужина цркве је 9,9 метара, а ширина 4,5 метара. Иконостас су сликали зограф из Негришора (Драгачево) Јанко Михаиловић Молер и његов син Сретен Протић-Молеровић 1833. године. Црква је темељно обновљена, препокривена шиндром, а поред ње изграђена је нова дрвена звонара.

Црква је први пут спаљена од стране Турака између Кочине крајине и Првог српског устанка (1788-1804). Обновљена је 1810, да би је 1813. године Турци поново спалили после слома устанка. Нова обнова уследила је 1820. године. Када је 1832. године укинута забрана црквених звона у ослобођеној Србији, Горобиљци су добавили једно звоно из Аустрије и поставили га на звонару поред цркве 1833. године.

Све до 1936. године једини сачувани римски споменик у Горобиљу, жртвеник са натписом I. O. C. TAVРO PРOCULUS L. P., налазио се у цркви испред олтара и служио је као часна трпеза. Данас се он налази у црквеној порти.

Црква  Свете Богородице у селу Прилипцу налази се у југоисточном делу Пожешке котлине. Црква је подигнута на узвишењу између ушћа Краваричке реке и Моравице. Једнобродна је грађевина скромних димензија и једноставне фасаде у српсковизантијском стилу. Првобитно је била манастир кога је подигао кнез Лазар Хребељановић петнаест година пре косовског боја, 1374. године у селу које се тада звало Капци. Манастир добија име по месту његовог рођења у селу Прилепац код Новог Брда, по коме је и село узело име 1877. године. Подигао га је у жељи да се захвали Богу због победе над жупаном Николом Алтомановићем. На брду где је црква подигнута, њих двојица су се састали 1372. године са наоружаном пратњом ради преговора о територијама.

Лазарева задужбина је у току своје историје три пута рушена и обнављана. Последње веће рушење претрпела је 1806. године када су се водиле битке између Турака и Карађорђевих устаника. Пет година касније мештани обнављају манастир, а 1820. године он добија и свој иконостас. Урадио га је Јанко Молер Михајловић. Иконостас обухвата Царске двери са Благовестима, Богородицу са четири јеванђелиста, осам апостола у трећој зони и резбарени крст са распећем, иконама Богородице и Јована Благослова. Централне двери у дрворезу радио је Обрад Јакшић. Последња обнова цркве је извршена 1995. године када је изграђен и савремени конак који је завршен 1997. године. Конак се састоји од звоника, апсиде, галерије, кухиње и 5 соба.

Цркву Светог Петра и Павла у Горњој Добрињи је подигао  књаз Милош 1822. године, на месту где се некада налазила црква од Косова, метох манастира Никоље, под Кабларом. Данас је то једнобродна грађевина дуга једанаест, ширине осам и висине непуних девет метара. Све фасаде цркве, сем западне, су камене и без украса. Унутрашњи простор је подељен на олтар, наос и припрату. Иконостас је дрвени а на њему су приказане иконе, мањег формата: Св. Николе, Богородице са Христом, Исуса Христа и Св. Јована. У средњем делу су Благовести и Св. апостоли Петар и Павле. У горњем делу иконостаса су четири мала медаљона који приказују јеванђелисте, а у врху је васкрсење Христово, такође у кружном облику. Звоник поред цвркве је квадратне основе, висине преко дванаест метара. По завршетку ратова (највероватније 1823.) у порти, уз сам храм су пренети и сахрањени земни остаци књажевог оца Теодора, чиме је цркви, и целој Горњој Добрињи, дат посебан значај.

Манастир Светог Ђорђа у селу Годовик, на 8км  од Пожеге, подигнут је поред  изворишног крашког врела Годовичке реке у шумовитом и стеновитом подручју брда Дријења у подножију кречњачке планине Благаје. Према предању изграђен је када и црква светог Ахилија у Ариљу у 14. веку и био је метох првобитног Ариљског манастира. О раној прошлости се мало зна, први пут се помиње у 17.веку и од тада функционише као црква. Рушен је више пута и не зна се како и када је први пут срушен, али је обновљен крајем 17. века и освећен од стране српског патријарха Арсенија III Чарнојевића. Јеромонах Јосиф је по доласку у Годовик 1780. године дозидао конак и камени зид око конака и цркве који данас не постоје. Потом је поново опустошен да би 1808. године поново обновљен, када се дограђује припрата. Убрзо, 1813. године бива опет руиниран. После Другог српског устанка обновљен је на залагање игумана Јосифа Мандопаре. Кнез Милош је 1832. године поклонио звоно за звонару, које је за време Првог светског рата закопано преко пута нове цркве да га Аустријанци не би претопили за муницију. Средином 19. века престаје са радом изградњом нове, веће цркве. Педесетих година доживљава још једно рушење због отварања каменолома у његовој близини. Последњи пут се обнавља 1985. године на залагање Завода за заштиту споменика културе. Од 1997. године поново је у функцији, али као црква.

Једнобродна је грађевина са кубетом изнад наоса. Има квадратну основу са полукружном апсидом на источној страни. Засведена је полуобличастом сводом, а апсида полукалотом. Грађена је од сиге и камена вулканског порекла сиве боје. Везивни материјал је кречни малтер.

Иконостас је из 1813. године о чему сведочи запис на престоној икони Исуса Христа и радио га је Алексије Лазовић из Задра. На иконостасу су свети апостоли Петар и Павле који у руци држе макету цркве по којој је рађена последња рекострукција. Полијелеј је рађен у дуборезу и дар је Радослава Јовановића. Звоник поред манастира, односно данашње цркве, је од дрвета и урађен је 2001. године. Улазна врата су изузетно мала, нарочито северна која су висока 120 cm.