Општина Пожега по свом географском положају припада Златиборском округу, који са својих десет целина заузима југозападни део Србије. Са површином од 426 км2 смештена је у поречју Моравице, Скрапежа и Ђетиње, у плодној котлини омеђеној планинама Маљеном, Овчаром и Кабларом, Благајом и Трешњевицом.

Територија општине подељена је на 42 насеља, од којих су 41 село и једна градска целина. На њој живи 29488 становника. Садашње становништво највећим делом води порекло из Херцеговине, Црне Горе и Рашке, одакле су се њихови преци досељавали током 18. и 19. века.

С обзиром да се на овим просторима насеља налазе на различитим надморским висинама, од 310 до 900м, тако се и типови села разликују у зависности од тога да ли су у равничарским или брдско-планинским пределима. У областима веће надморске висине куће су међусобно удаљене или груписане по засеоцима, а у равничарским пределима грађене су близу једна другој.

Брдско-планинска подручја наше општине одликују се хладним и снежним зимама и умерено топлим летима, док су у нижим пределима зиме нешто блаже, а лета топлија.

Погодни географски услови и природна богатства утицала су на то да је пожешки крај био насељен још од праисторије. Бројни археолошки остаци старих култура у селима Врањани, Расна, Сврачково и Роге говоре о томе да су најстарији становници нашег краја стварали насеља још пре пет хиљада година, у време млађег каменог доба. Територија наше општине богата је археолошким налазиштима и из металног доба, од којих су нека у селима Рупељево, Годовик, Милићево Село и Пилатовићи. И Римски период оставио је трага у нашем крају, о чему, такође, говоре археолошки остаци, попут споменика који је пронађен у Горобиљу, а посвећен античком божанству Јупитеру и четири надгробна споменика у селу Висибаба.

Рани средњи век у овим крајевима обележен је продором Старих Словена, наших најстаријих предака. Крајем 12. века, у периоду оснивања самосталне српске државе под вођством великог жупана Стефана Немање, пожешки крај улази у њен састав у оквиру жупе Моравице. У првој половини 14. века, ова област припада поседу феудалца Војина, након чега прелази у руке Војислава Војиновића, српског властелина. После његове смрти ова територија пада под власт Николе Алтомановића, кога су заједничким снагама победили босански бан Твртко Први Котроманић и кнез Лазар Хребељановић.

Средином наредног, 15. века пожешки крај, као и целу Србију освајају Турци. Они су земљу поделили на нахије, мање територије са посебном управом. У то време, Пожега је била центар Пожешке нахије. И поред пустошења и разарања овога подручја, из турског периода остали су записи о бројном српском становништву које се првенствено бавило сточарством, док је само место Пожега било претежно насељено Турцима.

Прву половину 19. века обележили су важни историјски догађаји, Први и Други српски устанак, у којима су учествовали и виђени људи нашег краја. Најпознатији устаници били су Милош Обреновић и његова браћа Јован и Јеврем, Јован Демир, Петроније Шиша, Стеван и Продан Маслаћ, Петар Јовановић из Глумча, Стеван Радуловић из Милићевог Села и бројни други виђени појединци тог доба. Пожешки крај нарочито се поноси тиме што са ових простора потиче кнез Милош. Рођен је као Милош Теодоровић 1780. године у Средњој Добрињи, да би касније променио презиме у Обреновић, по свом полубрату. Био је један од војвода у Првом српском устанку, где је нарочити углед стекао при освајању Ужица 1807. године. Носио је титулу обор-кнеза рудничке, крагујевачке и пожешке нахије. Покретач је и вођа Другог српског устанка, 1815. године, након чега добија титулу кнеза и влада Србијом у два наврата до своје смрти 1860. године. Кнез Милош, који се одликовао вештим вођењем политике, за Србију је издејствовао признање независности од стране Турске власти и великих сила. Овај догађај покренуо је битне промене у нашем крају и у Србији уопште. Тако је кнез Милош 1832. године наредио почетак преображаја Пожеге у варошицу. Ангажовао је Лазара Зубана, секретара Кнежеве канцеларије да направи урбанистички план Пожеге. Том приликом је место добило кружни трг са пијацом, око кога су биле распоређене трговачке радње, кафане, занатске радионице и приватне куће са баштама и воћњацима у позадини.